Ентеробијаза
Дечија глиста (лат. Enterobius vermicularis) је паразит из групе црва (хелминта) који код људи, који су им једини природни домаћини, изазивају болест коју називамо ентеробијаза. Глиста изгледа попут белог кончића, женка је дуга 8-13 мм, а мужјак 2-5 мм.
Одрасле глисте живе у цревима човека (на крају танког и почетном делу дебелог црева), хране се цревним садржајем и слузницом, па понекад могу оштетити слузокожу црева, стварајући ситне ранице. Гравидне женке носе око 11.000 јајашаца, спуштају се према анусу (чмару), кроз који активно излазе, нарочито ноћу, полажу лепљива јајашца на кожи аналне, перианалне регије, скротума, гениталном подручју, али и у вагини, мокраћној бешици и материци, па чак и трбушној дупљи, након чега угину. Јаја постају заразна у року од пар сати по полагању. Изван организма домаћина јаја преживљавају мање од 2 недеље. Човек се зарази ако таква јајашца прогута. У танком цреву се из њих ослобађа ларва која се пресвлачи два пута и постаје одрасли облик. Полну зрелост глисте достижу за 15-43 дана, а живе око два месеца.
Симптоми ентеробијазе
Симптоми инфестацијом дечијом глистом углавном нису тешки и озбиљни по здравље, али ипак могу бити јако непријатни и значајно погоршати квалитет живота. Главни симптом због ког се пацијент јавља лекару је свраб перианалне регије (око чмара), који је нарочито изражен ноћу кад женке паразита полажу јајашца. Због израженог свраба инфестиране особе се често чешу, па тиме оштећују кожу и слузницу, а на оштећењима могу настати секундарне бактеријске упале или екцеми. Код деце се може јавити раздражљивост, немирно спавање или неконтролисано мокрење током сна. У одређеном броју случајева инфестација дечијом глистом може бити и без симптома, а у екстремним ситуацијама могу настати компликације због миграције глиста у слепо црево, уласка у трбушну дупљу или репродуктивни тракт женске деце, где узрокују запаљенске процесе.
Преношење
Инфестација код човека настаје анално-оралним путем, код деце најчешће аутоинфекцијом преко прљавих прстију преношењем јајашаца испод ноктију (дете се чеше због свраба ануса). Могућ је пренос инфекције преко заражених предмета, доњег рубља, постељине, па чак и удисањем прашине у којој се налазе јајашца. Описана је и ретроинфекција тј. повратак глиста из перианалне регије у црево.
Дијагностика
За постављање дијагнозе ентеробијазе, преглед столице је од мале користи јер се јајашца у столици налазе ретко (у око 5% случајева), а понекад се на површини столице могу видети одрасле глисте. Метода избора у доказивању инфекције малом дечијом глистом је узимање перианалног бриса лепљивом целофанском траком („селотејп“).
Лечење
У лечењу ентеробијазе лек избора је мебендазол или албендазол, а терапију треба поновити за 14 дана. У првом наврату се настоје уништити одрасле глисте, а поновљено лечење служи да се униште глисте који су се евентуално у међувремену развиле из преосталих јаја или ларви.
Заступљеност
Ентеробијаза је једна од најчешћих паразитарних цревних инфекција и годишње се у свету инфицира око 500 милиона особа, углавном деце. Ентеробијаза се најчешће региструје у предшколским установама, школама и установама за колективни смештај деце и одраслих.
У периоду 2018-2023 године у Београду су пријављене 43 епидемије ентеробијазе у којима је укупно оболело 388 особа. Највећи број пријављених епидемија је регистрван у 2023. години: 20 епидемја (175 оболелих), све епидемије су регистроване у предшколским установама.
Превенција
Врло је важна едукација људи о личној хигијени уз обавезно прање руку сапуном и топлом водом пре јела и рада с намирницама, после коришћења тоалета и промене пелена. Препоручују се кратки нокти, избегавање грицкања ноктију и чешање око ануса. Просторије у којима се борави треба редовно одржавати чистим. Ако има више инфестираних у једној групи или у породици, треба истовремено спровести лечење свих чланова, деце и одраслих, без обзира на симптоме или резултате анализе. Након сваког лечења треба уз личне хигијенске поступке, обавити и искувавање веша и постељине, спровести чишћење просторија да би се спречила поновна инфекција из околине. Животни циклус глисте траје приближно 6 недеља, због тога је важно барем толико дуго спроводити појачане хигијенске мере.
Одрасле глисте живе у цревима човека (на крају танког и почетном делу дебелог црева), хране се цревним садржајем и слузницом, па понекад могу оштетити слузокожу црева, стварајући ситне ранице. Гравидне женке носе око 11.000 јајашаца, спуштају се према анусу (чмару), кроз који активно излазе, нарочито ноћу, полажу лепљива јајашца на кожи аналне, перианалне регије, скротума, гениталном подручју, али и у вагини, мокраћној бешици и материци, па чак и трбушној дупљи, након чега угину. Јаја постају заразна у року од пар сати по полагању. Изван организма домаћина јаја преживљавају мање од 2 недеље. Човек се зарази ако таква јајашца прогута. У танком цреву се из њих ослобађа ларва која се пресвлачи два пута и постаје одрасли облик. Полну зрелост глисте достижу за 15-43 дана, а живе око два месеца.
Симптоми ентеробијазе
Симптоми инфестацијом дечијом глистом углавном нису тешки и озбиљни по здравље, али ипак могу бити јако непријатни и значајно погоршати квалитет живота. Главни симптом због ког се пацијент јавља лекару је свраб перианалне регије (око чмара), који је нарочито изражен ноћу кад женке паразита полажу јајашца. Због израженог свраба инфестиране особе се често чешу, па тиме оштећују кожу и слузницу, а на оштећењима могу настати секундарне бактеријске упале или екцеми. Код деце се може јавити раздражљивост, немирно спавање или неконтролисано мокрење током сна. У одређеном броју случајева инфестација дечијом глистом може бити и без симптома, а у екстремним ситуацијама могу настати компликације због миграције глиста у слепо црево, уласка у трбушну дупљу или репродуктивни тракт женске деце, где узрокују запаљенске процесе.
Преношење
Инфестација код човека настаје анално-оралним путем, код деце најчешће аутоинфекцијом преко прљавих прстију преношењем јајашаца испод ноктију (дете се чеше због свраба ануса). Могућ је пренос инфекције преко заражених предмета, доњег рубља, постељине, па чак и удисањем прашине у којој се налазе јајашца. Описана је и ретроинфекција тј. повратак глиста из перианалне регије у црево.
Дијагностика
За постављање дијагнозе ентеробијазе, преглед столице је од мале користи јер се јајашца у столици налазе ретко (у око 5% случајева), а понекад се на површини столице могу видети одрасле глисте. Метода избора у доказивању инфекције малом дечијом глистом је узимање перианалног бриса лепљивом целофанском траком („селотејп“).
Лечење
У лечењу ентеробијазе лек избора је мебендазол или албендазол, а терапију треба поновити за 14 дана. У првом наврату се настоје уништити одрасле глисте, а поновљено лечење служи да се униште глисте који су се евентуално у међувремену развиле из преосталих јаја или ларви.
Заступљеност
Ентеробијаза је једна од најчешћих паразитарних цревних инфекција и годишње се у свету инфицира око 500 милиона особа, углавном деце. Ентеробијаза се најчешће региструје у предшколским установама, школама и установама за колективни смештај деце и одраслих.
У периоду 2018-2023 године у Београду су пријављене 43 епидемије ентеробијазе у којима је укупно оболело 388 особа. Највећи број пријављених епидемија је регистрван у 2023. години: 20 епидемја (175 оболелих), све епидемије су регистроване у предшколским установама.
Превенција
Врло је важна едукација људи о личној хигијени уз обавезно прање руку сапуном и топлом водом пре јела и рада с намирницама, после коришћења тоалета и промене пелена. Препоручују се кратки нокти, избегавање грицкања ноктију и чешање око ануса. Просторије у којима се борави треба редовно одржавати чистим. Ако има више инфестираних у једној групи или у породици, треба истовремено спровести лечење свих чланова, деце и одраслих, без обзира на симптоме или резултате анализе. Након сваког лечења треба уз личне хигијенске поступке, обавити и искувавање веша и постељине, спровести чишћење просторија да би се спречила поновна инфекција из околине. Животни циклус глисте траје приближно 6 недеља, због тога је важно барем толико дуго спроводити појачане хигијенске мере.
